ЗОРИЦА Д. ПЕЛЕШ ''ЗАБОРАВ''
ЗОРИЦА Д. ПЕЛЕШ
ЗАБОРАВ
(одломак из књиге о Космету, која је још у рукопису)
"...Те вечери можда је требало да кажем другарици Ојданић и да сам у октобру, тачније 13. октобра 1998.године у Руском дому организовала обележавање осам векова Хиландара, уз благослов Подворја руске православне цркве у Београду и наше Патријаршије и нашег патријарха господина Павла.
Док сам ја вршила припрему за тај програм, она се ( по речима њеног мужа, генерала Ојданића, са којим сам разговарала уочи ове прославе у његовој канцеларији) играла на Златибору с цреповима и циглама. На моје питање упућено њему тада, 12.октобра 1998.године, шта ради његова госпођа супруга одговорио ми је : "Ма пусти њу. Ено игра се на Златибору правећи кућу." Била сам запањена његовим одговором, јер је дотична госпођа пре тога сазидала две куће у Бару. За једну од њих, раскошну троспратницу у боровој шуми, једна бака из Пећи, мајка дентисте, мајора Мићуна Бурића, рекла ми је : "Види, ова прави касарну за војску!"
И тако док се она играла зидара на Златибору, нашој Србији је прећено бомбардовањем.Мало је фалило па да и обележавање осам векова Хиландара буде отказано, јер су људи били уплашени. Неки од учесника предвиђеног програма звали су ме телефоном и молили да откажем програм до даљњег, јер се они спремају да напусте Београд.
Била сам очајна. Посебно када ми је један од запослених Руса у Руском дому рекао: "Какви сте ви то Срби, да се толико плашите?! Ви, чији преци су толико пута показали невиђену храброст?!" Осећала сам се тада и пониженом и увређеном и онда сам позвала све учеснике програма и рекла им да Руси, као и ја, не одустају од планиране вечери и да свако од њих има право избора.Била сам пресрећна што су тог 13 октобра 1998.године дошли сви учесници програма и што је прелепа сала Руског дома била препуна Београђана, који су у тешким данима за нашу земљу ту имали своју малу оазу лепоте мисли, музике и боја.
У оквору те незаборавне вечери била је представљена и поезија младог песника Милоша Јанковића. Пре него што сам почела да говрим његову песму "ЗАБОРАВ", замолила сам публику да је с пажњом саслуша и да добро упамти бар неку строфу.
Драге српске мајке, желим да и ви сада прочитате неколико стихова ове потресне песме, написане пре десет година ( 1998.):
"Сетите се, Срби, Мартиновић Ђорђа,
и по њему стид нека вам се зове,
из утробе црна крв му боје грожђа
навек души вашој натури окове.
Сетите се како монахиња цвили,
безневесну док је погане и бију,
и пламеног језика што конаком мили,
стид вам преголеми грешне душе крију.
Памтите ли Срби, мајку из Прекала,
ону која с пушком децу школи прати,
ни та вас срамота памети дозвала,
са чим ћете, Срби, испред Христа стати.
Сетите се бика, бар, из Мушитишта,
Још ослепљен риче, риком небо гребе,
За вас, заборавне, кад је човек ништа,
Упамтите јунца, да спасите себе."
На жалост после десет година тешко да би ко од нас могао да се похвали да је упамтио јунца из Мушитишта, јер смо својим слепилом и похлепом допустили да нашој деци можда не оставимо ништа, сем крвавих бојишта..."
П.С Песник Милош Јанковић , који је завршио факулте ОНО данас ради као помоћник министра одбране.
На фотографијама су: мајка из Прекала што децу пушком је у школу пратила, док се ми нисмо овде узбиђивали око тога,
затим мученик косметски Ђорђе Мартиновић и мој храбри пријатељ, режисер Милорад Бајић с поломљеном флашом пивском и коцем, реквизитима којима су шиптари повредили сиротог Ђорђа Мартиновића на његовј њиви код Гњилана Првог маја 1985.године.